17.novembar, Međunarodni dan svjesnosti o prijevremenom rođenju...

Da, obilježavamo ga i mi. 

Smatram da se o ovoj temi kod nas jako malo zna, prije svega to zaključujem na osnovu našeg slučaja. Ti momenti agonije, tuge i neizvjesnosti još su dublji bili, jer smo plovili u neznanju. Sjećam se lutanja hodnicima i želje da naiđeš na bar nekoga ko bi te zagrlio i rekao "da, prošao sam to..."

Nemamo se kome obratiti, nemamo skim porazgovarati...nemamo mogućnost učiti na nečijim iskustvima. U zemljama u regionu ovo je sasvim drugačije, postoje Udruženja koja veoma dobro funkcionišu i roditeljima pružaju pomoć i podršku kada je najpotrebnija. Toliko su dobro organizovani i tako brzo odgovaraju na sva pitanja da sam se mnogo puta začudila i oduševila...

Da, čini se da je podrška najpotrebnija u danima kada dijete vodi životnu bitku, ali navela bih da je veoma bitno imati nekoga od koga možemo čuti savjet i iskustvo po dolasku kući. Nekako mi se čini da je to mnogo značajniji momenat.

Jednostavno nisi ni svjestan šta te sve čeka...I zato je mnogo važno da postoji neko kome bi se mogao obratiti...Kod nas ova svijest ne postoji, što je žalosno. Jednostavno se nađemo u rupi i sami kopamo što dublje misleći da je tamo izlaz...greška. 

Mi ne želimo razgovor, mi ne želimo podršku, mi ne želimo savjet jer mi smo najpametniji...

I ovo pojedinac ne može promijeniti, možda neko nekada...

Mali vremeplov na period iza nas

~Viktor~

~veliki heroj, moja motivacija i inspiracija~

~moja vjera u život~

~VIKTOR, 14.3.2013., 25 NEDELJA TRUDNOĆE, 770 GRAMA, DANAS 8 MJESECI I 6400 GRAMA~