U budućnosti napisano pismo

Ja sam Viktor.

Rođen sam 14.3.2013. godine u UKC Banja Luka, ranom zorom.  Bio sam 26 nedelja trudnoće, sa svega 770 grama. Toliko malen, da sam samo pokrio dlan dr Jovanića.  Moje šanse za preživljavanjem su bile toliko slabe, da nisam imao ni ime za prve dvije nedelje mog života. I da, upravo mi je ime dala ta borba. Zanimljivo.

Moji roditelji, sve što su u tom momentu znali o mom rođenju, je bilo uglavnom samo čitanje pukih činjenica o poznatim ličnostima rođenih prijevremeno. Stalno mi pominju nekog Napoleona. Smiješno, znam. Sada kada posmatram sve to, zamišljam sebe na toboganu, znate onom vijugavom, sa usponima i padovima. 

Sve ostalo u budućnosti, znam, biće lako u odnosu na ono s čim sam se suočio. Moja istorija me čini ustvari osobom koja sam sada. Čudo. Zašto, sigurno se pitate...  

Zato što su na početku sve šanse bile protiv mene. 

Moja priča više nije jedinstvena, ali dio sam veće slike sa drugim ljudima, sa kojima imam mnogo više zajedničkog, nego što sam ikada mogao da zamislim. 

Ne znam da li ću kasnije u životu, biti u stanju da u potpunosti shvatim žrtve koje su napravljene od drugih u moje ime, bilo da se radi o mojim roditeljima, ljekarima ili medicinskim sestrama.  

Ali, daću sve od sebe. 

Još uvijek ne mogu da razumijem, kako je to, svako jutro, moliti se mogućem i nemogućem, da čuju vijesti da sam preživio noć. Tugovati kada se moram vratiti na ventilaciju zbog još jedne infekcije. Ne mogu zamisliti kako je čekati sedmice i sedmice da prođu, kako bi me majka prvi put držala u naručju. Ali jednog dana ću znati, da su to tada bile stvari s kojima su se moji roditelji morali baviti i biću ponosan na činjenicu su to uradili.

Sve u svemu, proveo sam 77 dana u bolnici. Dokazao sam da život ne treba uzeti zdravo za gotovo, to je zaista izuzetna stvar, nešto što treba njegovati. 

Znajte, za nas se treba boriti. 

Srećan mi sutrašnji sedmi rođendan. 

Viktor Glišić